Godina je 1953. Tridesetogodišnja Ketrin dobija posao profesorice istorije umetnosti u jednoj privatnoj, i prilično konzervativnoj, školi za devojke. Već na prvom časom, shvata da su devojke naučile gradivo napamet, bez razumevanja i osećaja za umetnost. Shvata, takođe, da je pristup učenju posledica konzervativnog odgoja i školovanje, što je, po njenom mišljenju, daleko štetnije za te devojke. Zbog toga, Ketrin pokušava da oslobodi njihov duh, da probudi iskreno zanimanje za umetnost i istoriju umetnosti, i da ih podstakne da neguju svoju individualnost, da koriste mozak i kritički se odnose prema stvarima o kojima društvo nalaže da ćute. Uverava ih da dela stara nekoliko vekova nisu najlepša i jedina vredna pažnje, i uvodi ih u modernu umetnost, tražeći od njih da aktivno učestvuju na času. Učenice uskoro jedva čekaju njene časove, iako su u početku verovale da, zbog takvog načina predavanja, Ketrin u školi neće ostati ni nedelju dana. Međutim, pored izuzetnog uspeha postignutog u školi, Ketrin prate i brojne nevolje. Zaljubljuje se u svog kolegu, profesora italijanskog, poznatog po nekolicini afera sa učenicama. Sasvim očekivano, sukobljava se sa direktorkom škole, jer ova ne odobrava previše avangardne časove istorije umetnosti.