Nakon odgledane četvrte sezone čini mi se da mi se doživljaj ove serije nije nimalo promenio u odnosu na ono što sam mislio nakon druge ili treće. Prva je bila izvanredna. Strpljivo i temeljno je građen mučan i turoban antiutopijski svet Gileada u kojem je protiv žena iskorišćena njihova ultimativna dragocenost – sposobnost rađanja. Upoznavali smo jake i, u crvenilu odora, veoma različite i živopisne likove. Čak mi se i Joseph Fiennes (koji me već svojom pojavom dovoljno nervira) dobro uklopio i verno izneo lik ljigavca sakrivenog iza “višeg cilja”. A onda je usledio pad. Ne drastičan. Više stilski. Cela priča je lagano skliznula u akciju u kojoj June Osborne malo plače, malo besni, a bogami i nemilosrdno ubija. I dalje je to zanimljivo (relativno), ali je manje orvelovski, a više na tragu Maksima Gorkog. Nadam se da će peta sezona biti i završna jer nisam siguran da bi dalja ponavljanja i prežvakavanja istog mogla da me zadrže i za naredne nastavke.